У Београду је почео са радом «Руски Балкански центар», невладина организација под чијим окриљем ће се спроводити истраживачки пројекти и развијати билатерални односи. Иницијатори стварања центра били су посланик руске Државне думе Константин Затулин и српски академик Славенко Терзић.

Званична церемонија отварања Центра одржана је у легендарном хотелу Москва, где ће бити смештена канцеларија организације. Симболика није случајна. Креатори су истакли да су на овај начин желели да овом историјском здању – резиденцији руских компанија, коју је почетком 20. века подигла осигуравајућа кућа „Русија“ – врате улогу центра интелектуалне и пословне активности у Србији.

Свечаном отварању присуствовали су високи гости, међу којима су амбасадор Русије у Србији Александар Боцан-Харченко, председник Скупштине Србије Ивица Дачић, државни секретар Министарства спољних послова Србије Немања Старовић, представник Југоросгаз у Србији Алексеј Муратов и директор Интернационалне филијале Руских железница у Србији Мансурбек Султанов.

У свом говору, руски амбасадор је истакао да данас недостаје интелектуални допринос кроз отворени научни дијалог између специјалиста у региону Балкана. Дипломата очекује да ће „Руски Балкански центар“ у свом аналитичком раду и публикацијама успети да попуни овај вакуум и понуди интелектуални одговор на дилему „Русија или ЕУ и Запад“ са којом се суочавају Србија и цео регион Балкана.

Боцан-Харченко је окупљенима прочитао и поздравно писмо шефа руског Министарства спољних послова Сергеја Лаврова у коме је министар изразио уверење да ће Центар допринети „ширењу вишестраних руско-српских односа“.

Председник Народне Скупштине Србије Ивица Дачић указао је на значај отварања РБЦ-а.

„Заиста нам је потребан модеран thinktank оваквог формата и са таквим стручним тимом. Међународни односи се мењају брзином муње. Само оне нације које имају интелектуални капацитет да схвате куда иде наш свет имају шансу да се носе са бројним изазовима данашњице."

Свечано отварање «Руског Балканског центра» одржано је у Београду. Ова невладина организација, на чијем је челу бивши амбасадор Србије у Русији Славенко Терзић, развијаће билатералне односе Москве и Београда. У оквиру рада центра планирано је интензивирање размене информација између две државе у областима политике, економије, културе и вере. Под његовим покровитељством развијаће се истраживачки пројекти, а одржаваће се међународне конференције, округли столови и отворена предавања уз учешће водећих руских, европских и међународних стручњака.

Званична церемонија отварања «Руског Балканског центра» одржана је у Београду

29. априла 2021 године.

Манифестација, организована у хотелу Москва у центру српске престонице, отворена је конференцијом под називом „Прошлост, садашњост и будућност руско-српских односа”. Њему су присуствовали амбасадор Русије у Србији Александар Боцан-Харченко, председник Парламента Ивица Дачић, државни секретар Министарства спољних послова Србије Немања Старовић и директор огранка РЖД Интернешенел у земљи Мансурбек Султанов.

«Руски Балкански центар у Београду», настао на иницијативу посланика Државне Думе Руске Федерације, почео је са радом у Београду. «Руски Балкански центар у Београду», настао на иницијативу посланика Државне Думе Руске Федерације, шефа Института земаља ЗНД Константина Затулина и бившег амбасадора Србије у Русији, академика Славенко Терзића, почео са радом у Београду.

На свечаном отварању Центра и конференцији „Прошлост, садашњост и будућност руско-српских односа” у хотелу Москви учествовали су представници дипломатског кора, ресорних министарстава и истакнути представници научног и пословног света Русије и Србије.

Важност стварања нове невладине јавне руско-српске организације у својим поздравним писмима истакли су руски министар спољних послова Сергеј Лавров и потпредседник Владе Руске Федерације Јуриј Борисов.

„Данас, ослањајући се на вишевековне традиције и искуство многих генерација претходника, улажемо напоре да билатерална сарадња настави да се развија узлазном путањом“, истакао је Сергеј Лавров у том погледу треба да да свој допринос ширењу вишестраних руско-српских односа“.

У поруци учесницима свечаности, Јуриј Борисов је истакао да сарадња Русије и Србије наставља да се успешно и динамично развија у свим областима.

Председник Народне Скупштине Републике Србије Ивица Дачић пожелео је «Руском Балканском центру у Београду» успешан почетак и вишегодишњи плодан рад. У свом излагању, председник Народне Скупштине Србије је истакао значај нових формата сарадње у проналажењу одговора на актуелне изазове са којима се Србија и Русија суочавају.

У парку Калемегдан је 18. октобра свечано отворена изложба коју је поводом 80. годишњице ослобођења Београда од немачко-фашистичких освајача припремио Државни централни музеј савремене историје Русије уз подршку Министарства културе Руске Федерације и Амбасаде Руске Федерације у Републици Србији.

Окупљењима су се обратили Први потпредседник Одбора Државне Думе Руске Федерације за Заједницу Независних Држава, евроазијске интеграције и везе са сународницима Константин Затулин и Државни секретар Министарства културе Републике Србије Миомир Ђорђевић. Догађају су присуствовали Амбасадор Русије у Србији Александар Боцан-Харченко и Министар у Влади Србије Ненад Поповић.

У Руском дому у Београду 19. октобра организована jе конференција посвећена теми ослобођења Београда и Србије од нацистичких окупатора током 1941-1945. године.

На отварању догађаја наступили су Министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Републике Србије Немања Старовић и Потпредседник Савета Федерације Федералне Скупштине Руске Федерације Константин Косачев.

На пленарној седници учествовали су Потпредседник Владе Републике Србије Александар Вулин, Потпредседник Државне Думе Федералне Скупштине Руске Федерације Петар Толстој, Први потпредседник Одбора Државне Думе Федералне Скупштине Руске Федерације за Заједницу Независних Држава, евроазијске интеграције и везе са сународницима Константин Затулин, Амбасадор Руске Федерације у Републици Србији Александар Боцан-Харченко.

Русија није нападала Европу, али има искуство са Наполеоном, Кримским ратом, Берлинским конгресом, Првим светским ратом, Хитлером и због тога је у њеној дубокој, историјског свести да опасност долази из Европе, каже историчар и бивши амбасадор Србије у Москви Славенко Терзић.

Истраживачки центар "Левада", који Руси сматрају агентом страног утицаја, а на западу његове анализе важе за најрелевантније, каже да је у новембру поверење Руса у будућност било веће него икад пре. Такође, својим животом било је задовољно 54 одсто становника Русије, а најзадовољнији су они млађи - до 24 година старости. Одакле овакав оптимизам у земљи која је дуже од две године у сукобу са некада братским народом и суседом?

Историчар и бивши амбасадор Србије у Москви Славенко Терзић, у емисији "Релативизација" Љиљане Смајловић, објашњава да је разлог делом "хомогенизација народа око руководства у тренутку када је земља у опасности".

"Верујем да је одређени проценат изјашњавања последице и тога. Дакле, Руси воде један рат за своју безбедност и виде да је цео западни, такозвани слободни и демократски свет, против њих. И то на један врло русофобски начин, без јаке и чврсте аргументације. А то онда мобилише људе", објашњава Терзић.

Сличан случај, подсећа гост Љиљане Смајловић, десио се и после Кримског рата 1856. године, када је цела Европа с Турском ратовала против Русије.

"До тог момента је постојала једна отвореност према Европи и њеним идејама. А онда се поставило и политичко, геополитичко, филозофско, морално и књижевно - литерарно питање - јесмо ли ми Европа, или Европа нас не прихвата? Какав је наш однос према Европи? Цео један славенофилски покрет настао је на том размишљању", додаје историчар.

Задовољство животом у Русији, нарочито млађих, Терзић објашњава и "русофобијом западног света" и изјаловљеним "очекивањима Запада да ће санкцијама материјално уништити Русију" и тако Путина склонити с власти.

Али за разлику од Руса, тек је 30 одсто Американаца, грађана најјаче силе на свету, задовољно је својим животом. Управо су недавни избори на којима је тријумфовао Доналд Трамп показали бес према елити, медијском, судском и сваком другом поретку. Како у Русији, земљи која би требало да је уништена великим санкцијама, расте оптимизам и поверење?

"Русија се и пре овог рата, а нарочито после корака који су водили ка ширењу НАТО, окретала истоку. А главну кривицу сноси Запад јер су Руси много отворенији према Западу него Запад према њима. Руска политичка елита, па чак и руски привредници и интелектуалци се више окрећу Истоку. Сергеј Караганов, један од Путинових саветника, има концепт велике Азије. Сматра да ће Русија, Кина, Индија, Иран, па чак и Турска бити део тог великог економског, културног, духовног и геополитичког простора”, прича Терзић.

Има ли неке поетске правде у томе што "Левада" каже да је највеће незадовољство у Русији владало у јуну 1992. године, када је две трећине Руса било незадовољно, док је сада оно на историјски ниском прагу – само 12 одсто?

"Као историчар био сам и у совјетско време у Русији, био сам и у време Јељцина и тада је заиста био потпуни хаос. Бескрајни редови, несташица на све стране, насиље, проституција... То је био један страшан, не само политички него и духовни и морални пад руског друштва. Садашње поверење видим као поверење пре свега у председника Путина. Види се једна духовна и културна обнова. А ту је и Путиново настојање да очува социјалну политику и да помаже сиромашније слојеве", запажа Терзић.

Добре односе руске цркве и муслиманског света, саговорник Љиљане Смајловић види као резултати вишевековног заједничког живота.

"На крају, царска Русија, па и Совјетски Савез је еманциповао те народе, образовао их је, створио им институције. И одатле веза са Казахстаном, са Азербејџаном. Уз то, Руси имају добре односе са Пакистаном, Авганистаном, Либаном... Дакле, Русија се све више окреће азијским изворима и политичке и духовне мисли, иако је руска култура део европске цивилизације", прича Терзић.

У разговору са Љиљаном Смајловић Терзић се присетио и давног сусрета у Софији са др Питером Волтеном, експертом НАТО-а, који је заступао тезу да Алијанса сада има нову, цивилизацијску улогу. А та улога, додаје, састојала се у томе да подупире ширење демократије и европских вредности на Исток.

"Русија није нападала Европу, али је имала искуство са Наполеоном, Кримским ратом, па чак и Берлинским конгресом, Првим светским ратом, Хитлером... Зато Руси имају у дубљим слојевима своје историјске свести то да опасност долази из Европе", истиче Терзић.

Новоизабрани председник Доналд Трамп је именовао генерала Келија Келога за изасланика за Украјину. Келог је рекао да је Путин "само из психолошких разлога употребио експерименталну балистичку ракету како би заплашио противнике, али се не сигурно не би усудио да започне нуклеарни рат". Блефира ли Путин?

"То је типичан западно-амерички начин мишљења. Америка мисли да је она цео свет. Мислим да Путин не блефира. Питање Украјине, питање Крима је важно за опстанак Русије. Готово сигуран сам у то да ће Русија употребити сва средства да заштити своје интересе", додаје.

Гост "Релативизације" Украјину види као једну потпуно нову творевину, а Мајдан као обрачун са свим оним што је руско.

"Мајдан је обрачун са руском интелигенцијом и руским народом у Украјини. Мајдан је био пут за ширење уније у Украјини. Цела ова прича о Украјини има и религиозну димензију. Она се обично не коментарише и не види, али је верски фактор врло битан у историји. Чак је на Мајдану, поред шатора била подигнута импровизована унијатска капела. Видели смо отимање цркава по Украјини, затварање владика... Украјина је једна потпуно нова творевина која се састоји из различитих историјских целина", истиче Терзић.

Подршку коју Русија има међу Србима овај историчар не види као изненађење и подсећа да се односи две земље темеље на вишевековној традицији.

"И моја и истраживања других научника говоре да је Русија била једина велика сила која је подржавала Србију. Тај однос би се могао свести на једну фразу - са Русијом је нама понекад било тешко, у историјском погледу, али без ње нисмо могли остварити ниједан важан национални циљ", закључује Славенко Терзић.

Епоха у којој живимо донела је гажење свих правила, створила хаос коме мора доћи крај када ће се успоставити колико-толико стабилни међународни односи. У свему томе Србија треба да се понаша тако да јој пред очима буду пре свега њени национални интереси, оцењује академик Славенко Терзић описујући драматичну ситуацију у свету.

У таквим околностима Србија треба да има здраву спољнополитичку оријентацију и да зна ко су јој пријатељи и савезници, сматра Терзић и додаје да има утисак да у неким моментима наша земља исувише подлеже западним притисцима.

„Наравно, наша позиција је таква да морамо да балансирамо али у том балансирању не смемо да изгубимо компас“, поручује академик.

Он такође сматра да је кључно нерешено питање на Балкану – српско питање те да без његовог решавања нема стабилности овог региона.
„Сви знамо да су Срби етнички очишћени из Хрватске а да је Хрватска, за награду, ушла у ЕУ, да су Срби очишћени из доброг дела БиХ, да су се Срби за време режима Мила Ђукановића налазили под снажним притиском у Црној Гори, да их сваки дан протерују са Косова и Метохије. Али мислим да је потпуно погрешна стратегија да се елиминацијом српског фактора на Балкану може постићи нека стабилност. То је стара теза, пре свега немачка, још од пре Првог светског рата“, констатује Терзић.

Он подсећа да је још Фридрих Науман, који је био идеолог немачких либерала, у својим књигама из 1915-1916. развио тезу која је била веома слична садашњој европској политици а то је да цео Балкан треба да буде зона немачке марке, данас би то значило зона евра, а да Балкан треба да буде подељен на велики број малих држава трабаната док Србија није заслужила да буде ни трабант него да је околне силе морају стално држати под контролом.

„Мислим да је то политика којој тежи ЕУ и западна политика. Она је дала своје резултате протеривањем Срба из Хрватске и БиХ, жигосањем Срба као геноцидног народа, освајача, империјалиста али тој пропаганди једног дана мора доћи крај. Верујем да ће доћи до отрежњења макар европског света и да ће их нарочито екеономске прилике натерати да воде здравију, рационалнију политику. Нисам велики оптимиста у погледу решавања српског питања у догледној будућности али треба знати да без решавања српског питања нема стабилности Балкана“, уверен је Терзић.

На питање да ли то значи да је по западној логици нормално да највећи народ на Балкану буде обесправљен, академик објашњава да тамо очигледно сматрају да ће на тај начин пацификовати Србе.

„То је опет врло стара теза и иста матрица да су Руси великоруски империјалисти а Срби великосрпски империјалисти и да тамо угњетавају Руси а овде Срби. То је теза још из времена Аусторугарске, пре Коминтерне и она и даље функционише у међународним односима. Срби су већином православни хришћански народ, иако је раније било и Срба муслимана и католика. А постоји дубоки анимозитет одређених кругова на Западу према свему што је православни свет и православна цивилизација или како Хрвати кажу Бизант. Окупациони управник Босне Бењамин Калај имао је беседу у Мађарској академији наука „Угарска на граници истока и запада“ и ту развија тезу која је и данас веома популарна о непомирљивој противречности између источног и западног духа. Источни дух је деспотија, аутократија, мрак, Византија а западни дух је право и слобода. Та поједностављени стереотип, клише на жалост и данас одређује политичке одлуке многих држава и Европе , и Америке“, примећује Терзић.

Иако у неким западним земљама долази до промена, то ће, по његовом мишљењу, бити врло спор процес јер ће се западне елите грчевито борити за своје позиције и неће се тако лако предати:

„Верујем да ће и у наредним деценијама и Балкан, и цела Европа бити у прилично ровитом стању криза, смена политичких гарнитура, страха од Русије, страха од велике Србије. Професор Чедомир Попов је давно питао колико Србија треба да буде мала да не би била велика, а иако је Србија практично сведена на величину из 1912. године, осим што је Војводина остала њен део, и даље се шире тезе о великосрпској опасности и великосрпском малигном утицају и руском малигном утицају преко Срба. Све су то пропагандни клишеи засновани на верској нетолеранцији али имају врло јаку функцију у доношењу политичких одлука на Западу.“

Процењујући шта би, у том контексту, могао донети долазак Доналда Трампа у Белу кућу, Терзић каже да није велики оптимиста.

„Не верујем да ће доћи до било каквог великог заокрета у америчкој спољној политици према нама. Могуће да ће доћи до неког договора на крупном плану, да ће Трамп покушати да направи неке договоре с Русијом и Кином, с Русијом пре свега, јер је стара америчка, нарочито Кисинџерова тежња била да дође до приближавања Русије и Америке а против Кине. Али мислим да су односи Русије и Кине довољно чврсти и да се то не може десити и да ће зато доћи до неког тројног договора Кине, Русије и Трампа, бар за његовог мандата, о некој врсти регулисања међународних односа на глобалном плану. Ова ситна питања какво је наше, не верујем да ће бити на дневном реду, бар за извесно време“, претпоставља академик.

Иако бисмо ми желели да буде друкчије, велике државе се, како каже, углавном договарају следећи своје шире глобалне интересе, али доста зависи и од наше политике, од тога колико смо постојани у својој оријентацији.

Истовремено, Терзић сматра да је мало је вероватно да ће Србија постати део ЕУ јер оно што важи за друге земље не важи за Србију којој се испостављају разни захтеви, уцене, нова правила и стандарди, а не верује да ће се таква ситуација мењати у догледно време.

„С друге стране, Кина је показала да уважава неке наше интересе, сигуран сам да и Русија уважава наше интересе. Можда ће и неке државе ЕУ моћи да буду наши партнери и савезници. Али верујем да се бура, која је започела у међународним односима, неће тако лако смирити“, оцењује академик.

У новом издању емисије „Од четвртка до четвртка“ са Тањом Трикић актуелне теме коментарише академик др Славенко Терзић.

Одлазећа америчка администрација Џозефа Бајдена уводећи санкције НИС-у приредила је последњу пакост Србији, али и новоизабраном председнику Доналду Трампу. Београд је понудио да буде домаћин сусрета Трампа и руског председника Владимира Путина.

Владимир Зеленски не одустаје од идеје о распоређивању западног војног контингента у Украјини, док генерални секретар НАТО Марк Руте упозорава чланице ЕУ да ће ако не повећају издвајања за одбрану морати да почну да уче руски. Терор над Србима на Косову и Метохији постао је главни изборни адут Самоопредељења и његовог лидера Аљбина Куртија.

Координатор Руског балканског центра у Београду (РБЦ) Денис Круглов посетио је 17. јануара 2025. Амбасаду Венецуеле у Београду. Током састанка са амбасадорком Венецуеле, Јаидице Јулиет Барисено, разговарано је о питањима културне и хуманитарне сарадње, као и о реализацији пројеката од заједничког интереса за споменуте стране. Амбасадор Венецуеле је изразила интересовање за дугорочну сарадњу са РБЦ.

У живописном пределу древног Тројичко-Илинског манастира на Болдином брду, поред староруског града Черњигова (данас у Украјини), леже земни остаци храброг руског конзула Григорија Степановича Шчербине (1868–1903) који је пао као жртва велике завере Арбанаса Косовске Митровице и околине – само неколико месеци после ступања на дужност у овој вароши. Сахрањен је 26. априла/9. маја 1903. године. Његова судбина је илустрација велике историјске драме коју је, тада већ скоро два века, проживљавао српски народ у Старој Србији, а која, на жалост, још увек траје пред нашим очима и на почетку 21. века. Конзулат Руске империје у Митровици отворен је 1902. године, иако је због хаотичног стања у целој Старој Србији па и на северу Косова и Метохије застава Руске империје на здање конзулата подигнута тек 23. фебруара 1903. године (по старом календару).

Југоисточна Европа је вековима била, некад мање а некад више, у средишту пажње спољне политике Руске империје из два разлога: због геостратешког положаја овог дела Европе који излази на Јадранско, Егејско и Црно море, али и због тежње Русије да штити православне хришћане на Балкану и помаже њихове ослободилачке покрете. Мореузи Босфор и Дарданели и излаз у Медитеран били су од кључног војностратегијског али и економског значаја за Руску империју. Генерал Фадејев каже 1870. године да је Русија без изласка у Средоземно море „птица са једним крилом“. Ради тога је Русија већ крајем 18. века започела са оснивањем конзулата прво у Трсту и Дубровнику, затим у већини главних места Балкана у првој половини 19. Века, да би после Кримског рата (1853–1856) сјајни руски министар иностраних послова канцелар Горчаков прошрио мрежу конзулата и у местима централног дела Балканског полуострва као што су били конзулати у Сарајеву (1856), у Скадру (1857), Призрену (1866), Скопљу, Битољу и многим другим местима. Конзулат у Митровици је имао задатак да штити српски народ у овом делу Старе Србије и да прати активност Аустроугарске у овој и околним областима.

Већ приликом отварања руског конзулата у Митровици дошли су до изражаја вишедеценијска анархија, насиље и терор косовско-метохијских Арбанаса, који су у потаји имали подршку великог дела турских чиновника, уз пуно, такође потајно, одобравање султана Абдула Хамида. Такве околности су неминовно и довеле до убиства руских конзула – прво у Митровици Григорија Шчербине, а неколико месеци касније и конзула у Битољу Александра Ростковског. Косовско-метохијским Арбанасима је помоћ, разне врсте, пружала аустроугарска дипломатија путем своје врло развијене агентурне мреже у Старој Србији. Убрзо после отварања руског конзулата у Митровици уследило је 1904. године и отварање конзулата Аустро-Угарске на челу са конзулом Цимбауером.

У прилично учмали живот Митровице, типичан за многе балканске вароши, знатну живост унела је железничка пруга од Солуна до Митровице. Чим је стигла вест о отварању руског конзулата уследиле су претње и немири локалних Арбанаса на челу са Исом Бољетинцем, «познатим главаром и разбојником» – како је оцењен од стране руских дипломата. Бољетинац је живео на свом великом имању и кули у оближњем селу Бољетин, у долини Бољетинске реке, испод српског манастира Соколице. Руски конзул у Скопљу Машков је крајем августа 1902. године обавестио амбасаду у Цариграду да је новоименовани конзул Шчербина послао у Митровицу свога каваза (лично обезбеђење) са стварима, али да је Иса Бољетинац запретио да ће кућа у којој ће бити смештен каваз са конзуловим стварима бити запаљена. Запретио је такође да ни каваз ни конзул не могу добити кућу у Митровици, и не само да ће им бити спаљена, него не могу ни остати у Митровици. Бољетинац је отворено говорио да док је он жив руског конзула неће бити у Митровици. Суочена са озбиљном претњом турска власт је, под заштитом чете војника са пушкама на готовс према фанатичној гомили, каваза и конзулове ствари пребацила у касарну, а већ првих дана септембра возом отправила за Скопље. Бољетинац је претио да ће убити руског конзула на самој железничкој станици. Он и многи митровачки муслимани послали су телеграм у Јилдиз (султанов двор), указујући да ће долазак руског конзула бити узрок великих несрећа. Скопски конзул Машков је известио амбасаду у Цариграду да Арбанаси и Турци ликују због враћања руског каваза.

Српска дипломатија је, с друге стране, инсистирала код министра спољних послова Русијe грофа Ламсдорфа и амбасадора у Цариграду Зиновјева да што пре буде отворен руски конзулат у Митровици, јер ће локални Срби бити изложени великој опасности. Влада је средином септембра преко руског посланства у Београду обавестила грофа Ламсдорфа да посебне наде „на положај становника Старе Србије полаже на долазак у Митровицу назначеног руског конзула“. И српски посланик у Цариграду Сава Грујић је молио да Шчербина што пре крене за Митровицу јер „његово скорије присуство тамо народ српски очекује као озебао сунце“. Из Цариграда је стигао налог дивизијском комаданту у Митровици Шемси-паши (пореклом Чоловић из Бишева код Рожаја) да по сваку цену ухапси Ису Бољетинца не питајући за цену. Радило се у ствари о једној оријенталној политичкој представи у којој је налог из султановог двора био формалне природе, док је Шемси-паша у дослуху са Бољетинцем уверавао султанов двор да Бољетинца није могуће ухапсити ни са десет батаљона војске. Руски амбасадор Зиновјев је инсистирао да Бољетинац буде што пре најстрожије кажњен и хитно удаљен из Митровице – као предуслов да би руски конзул Шчербина стигао у Митровицу. Руска дипломатија у Цариграду је проценила да ће некажњавање Боњетинца поткопати руски утицај у овом делу Старе Србије и да ће угрозити живот локалног српског становништва.

Почетком новембра 1902. године митровачки кајмакам је са целим меџлисом боравио два дана код Бољетинца у његовој кули молећи га да оде у Цариград без икакве казне. Бољетинац је то одбио и послао гласнике на све стране „да позову праве муслимане да са њим умру за веру“. На његов позив у Бољетин је стигло више од 200 Арбанаса. Окупљени митровачки, вучитрнски и новопазарски муслимански главари су у исто време обзнанили одлуку да ће пре умрети него што ће дозволити долазак руског конзула у Митровицу. Руска и српска дипломатија су сматрале да све ове немире подстиче аутроугарска дипломатија. Немири су били и разлог да султанов двор тражи одлагање одласка Шчербине у Призрен. Заузврат Бољетини и Арбанаси су на самом почетку новембра 1902. године дали бесу да против руског конзула неће предузимати никакве непријатељске акције. Први секретар султана Абдула Хамида обавестио је амбасадора Зиновјева почетком децембра 1902. године да је Иса Бољетинац отишао из Митровице и да долази у Цариград. За пут је добио 200 турских лира. Да апсурд буде већи Бољетинац је 6. децембра 1902. стигао у Цариград и са свим почастима смештен у Јилдиз, као гост Абдула Хамида, чију су дворску гарду великим делом чинили Арбанаси са Балкана. Овакав гест је био јасан доказ да план организованог протеривања Срба из Старе Србије има подршку са врха државе у духу панисламистичке идеологије Абдула Хамида.

Тек након одласка Исе Бољетинца у Цариград и извесног, на први поглед, смиривања ситуације Григориј Шчербина је почетко јануара 1903. стигао у Митровицу дочекан са војним почастима локалних турских власти. Шчербина је добро познавао менталитет Арбанаса, знао је њихов језик, чак је и преводио неке њихове епске песме. Као и већина тадашњих руских дипломата био је врло образован човек, владао је арапским, татарским, јерменским, грузијским и турским језиком, а затим је овладао и албанским, српским и бугарским. Одмах је започео живу активност на спровођењу реформи од стране турских власти тражећи да се у жандармерију прими и десетак локалних Срба. У Цариград је послао списак 29 турских жандарма, Албанаца, тражећи њихово удаљавање из службе. Упркос свим познатим приликама Шчербина је „смело, сваког дана у пратњи гаваза у козачкој ношњи шетао Митровицом и ишао у лов по околини. Његова храброст оставила је силан утисак и на Арбанасе и на Турке“.

Почетком фебруара 1903. године Хусеин Хилми-паша се, по налогу из Јилдиза, обратио руском конзулу у Скопљу Машкову да дозна да ли је конзул Шчербина сагласан да се Бољетинац врати из Цариграда у Митровицу. Истовремено је локални командант Шемси-паша убеђивао Шчербину да Бољетинац није вршио притисак на хришћанско становништво, да није био кривац за антируске демонстрације августа 1902. и да је велике земљишне поседе добио законским путем а не отимањем. Шчербина је сматрао да ако султанов двор инсистира на његовој сагласности за повратак Бољетинца, онда локални Арбанаси треба да знају коме треба да буду захвални и да његови рођаци и блиски људи треба да се обрате конзулату с молбом да се Бољетинац помилује и да се притом пруже гаранције и уверавања о будућем понашању. Био је добро обавештен да се у селима око Митровице настављају тајна договарања о злочиначким намерама према њему. При таквим околностима сагласност на брзи повратак Бољетинца, сматрао је Шчербина, тумачиће се слабошћу и страхом конзулата пред претњама Арбанаса и имаће врло неповољан утисак код целог православног становништва не само у Старој Србији него и у околним пределима. Шчербинна је преко Машкова одговорио Хилми-паши а лично и Шемси-паши да до упознавања са ситуацијом у крају не види могућност да се преговара о враћању Бољетинца.

Није прошло много времена од доласка Григорија Шчербине, а више стотина добро наоуражаних Арбанаса кренуло је у поход према Митровици, заузевши претходно Вучитрн, не скривајући мржњу према руском конзулу кога „никако неће“. Последњи извештај који је написао конзул Шчербина амбасадору у Цариграду Зиновјеву био је датиран 17. (30) марта 1903. године. Шчербина извештава да су Арбанаси заузели Вучитрн уз пуну пасивност турских власти. Све заптије (жандарми) Срби који су недавно ступили у службу разоружани су, узета им је униформа и послати су у Приштину. Арбанаси су опљачкали дом локалног свештеника Фртунића, истукли његовог сина и упали у цркву у време службе, узевши сав новац и драгоцености у злату. Нови командант војске у Митровици пуковник Саид-бег обавестио је Шчербину да се гомила креће према Митровици и да он предузима мере да заштити град. Начелник железничке станице у Вучитрну Стефков упозорио је Шчербину да граду прети опасност. Арбанаси су опколили Митровицу и затворили све прилазне путеве. Рано ујутру, у пола девет, Шчербина се према сопственим речима на коњу лично упутио да види распоред турске војске која брани улазе у Митровицу. Известио је да се на брдима на путу према железничкој станици налази шест турских топова и две чете низама (редовне војске). Арбанаси су били заузели сва околна брда – стајали су у групама од 200 до 300 људи, док их је укупно према Шчербиновој процени било око 4.000. На путу који води из Вучитрна долином реке Ситнице пружала се непрекидна колона наоружаних Арбанаса. Над брдом које доминира целим градом, пише Шчербина, налази се у пуној ратној спреми 12 турских топова и један батаљон низама. Са јужне стране, на брду близу развалине Звечана, распоређена је чета пешадије за обезбеђење пута из правца Пећи. Командант Саид-паша који је пратио Шчербину током обиласка турских положаја обавестио га је да је добио наредбу од Хилми-паше да брани град. И следећег дана, 31. марта, Шчербина је обилазио турске положаје на јужном прилазу граду. На повратку, у близини железничке станице у Митровици, турски каплар Ибрахим Халид, пореклом Арбанас из села Жегра код Гњилана, пуцао је у леђа конзулу Шчербини и тешко га ранио. И српски и руски дипломатски представници у Османском царству су били мишљења да су аутроугарски агенти подстакли Арбанасе да нападну Митровицу.

Тешко рањени руски конзул Григориј Степанович Шчербина борио се за живот у здању свога конзулата све до раних јутарњих часова 10. априла 1903. године. Прву помоћ пружио му је турски војни лекар Хасан-ефендија са својим помоћницима. На вест о тешком рањавању конзула Шчербине султан је из Солуна упутио у Митровицу искусног хирурга Жак-пашу. Краљ Александар Обреновић је хитно послао из Београда једног од најбољих српских лекара др Суботића, брата руског генерала Суботића, команданта руске војске у Пријамурској области. Заједно са Суботићем у Митровицу су из Скопља допутовали и руски конзул Машков и српски конзул у Скопљу Куртовић. Одмах је стигао и српски конзул из Приштине Аврамовић. Пушчано зрно је тешко оштетило јетру, бубреге и друге унутршње органе. Поменутим лекарима придружио се и њихов колега Камбуроглу, грчког порекла, али конзулу Шчербини није било помоћи. На лицу места опело су одржали рашко-призренски митрополит Нићифор и отац Арсеније, руски јеромонах из Дечана које су тада држали руски монаси. Српски приштински конзул Куртовић је у име краља Александра и краљице Драге Обреновић довезао са собом сандук са крстом, венцима и свом неопходном погребном опремом. На раскошном краљевском венцу је стајао кратак натпис: „Благородном Шчербини – краљ и краљица Србије“. Из Београда венце је послао и руски посланик Чариков и београдски Руски клуб.

Смрт конзула Григорија Степановича Шчербине изазвала је велики одјек међу Србима, али и у Русији и широм Балкана. Срби су је доживели као националну несрећу. Тело руског конзула Шчербине пренето је возом до Солуна, одатле до Цариграда у коме је служен парастос, а затим до Черњигова. Свуда успут на железничким станицама стајало је мноштво Срба да ода пошту свом храбром и несебичном заштитнику. На станици у Скопљу земне остатке Шчербине дочекали су српски митрополит Фирмилијан са 30-так свештеника из Скопља и околине у присуству конзулског кора и представника турских власти. Григориј Степанович Шчербина испраћен је у своју отаџбину са великим жалом и сузама српског народа, нарочито оног дела у Старој Србији који га је лично знао и са њиме се сретао. Српски посланик у Цариграду Сава Грујић је забележио: «Смрт првог руског конзула на нашем тужном Косову доиста пуна је трагичности и диван је пример хришћанског пожртвовања за ближње своје (...) Г. Зиновјев упућујући Шчербину у Митровицу тада ће ми као у шали рећи (...) да он иде као жртва за нашу народну ствар и да Срби треба да га упишу у своје свеце, ако би га Арнаути убили. На жалост ово се предсказање брзо испунило и Шчербина ће доиста у спомену Српског народа стати у ред осталих његових косовских јунака!» Храбри Шчербина се у свему угледао на свог великог претходника из Призрена Ивана Степановича Јастребова који, у својој племенитој мисији, на сву срећу, није на српској земљи доживео овакву злу судбину.

Координатор „Руског Балканског центра у Београду“ Денис Круглов посетио је 6. марта 2025. године Амбасаду Републике Кубе у Републици Србији на позив Изванредног и Опуномоћеног Амбасадора Кубе Леиде Ернеста Родригеза Ернандеса. Током састанка, разговарано је о резултатима плодне билатералне сарадње у научној и хуманитарној сфери у 2024. години, као и одржана размењена мишљења о актуелним међународним питањима и разговарано о даљим корацима за јачање сарадње у наведеним областима.

Опозиција се удружила против председника из унутрашњих разлога. Истовремено, Александар Вучић намерава да игра на „руску карту“.

Први заменик председника Одбора Државне думе за послове ЗНД, евроазијске интеграције и односе са сународницима Константин Затулин је у разговору за радио „Москва говори“.

Протести су узбуркали значајан део становништва. Питање је "за или против Русије?" У тим протестима не вреди, иако у њима, наравно, учествују силе које имају спољнополитичку боју – и прозападне и, условно, радикалније проруске од српске власти, које захтевају одлучније кораке. Али данас су јединствени у супротстављању Вучићу из унутрашњих разлога.

Председник Вучић, наравно, говори и о спољним изворима. Тешко их је искључити с обзиром на историју Србије. Тешко је искључити да нико није могао да буде умешан у ово. Једино што се може искључити је да би Русија могла бити умешана у ово. Русија сигурно нема апсолутно никакве везе са овим протестима. Председник Вучић би желео да искористи руски фактор да подржи своју моћ. Није случајно што се тренутно изјашњава о жељи да дође на 9. мај, и жељи да српске војне јединице учествују у паради. Жели да игра на руску карту. Мислим да не треба да га кривимо за то. Али генерално, ситуација је и даље прилично напета. Наравно, ми у Русији не бисмо желели да Србија буде дестабилизована. Ми смо за проналажење компромиса. Залажемо се за извлачење закључака из свих проблема који се данас обраћају надлежнима.

Протести у Србији трају од новембра прошле године, када се срушила надстрешница на железничкој станици у Новом Саду, при чему је погинуло 15 људи. Учесници протеста криве власти земље.

Материјал из "Москва говори"

Поводом 21. годишњице великог погрома косовских Албанаца над Србима на Косову и Метохији, РБЦ у Београду организовао је и одржао једнодневни научни округли сто. На округлом столу са својим излагањима и извештајима учествовали су академик Славенко Терзић, генерал-потпуковник, професор др Синиша Боровић, професор др Милош Ковић, професор др Миломир Степић, професор др Слободан Релић, доцент др Маша Мишковић и професор др Мирослав Младеновић. Као резултат дискусије, уследила је стручна размена мишљења и научна систематизација оцена актуелне ситуације на Косову и Метохији. Опште мишљење присутних је да Србија и српски научници треба више пажње да посвете историји, демографији, културном наслеђу и енергетском потенцијалу Косова и Метохије, али пре свега да се боре против слике коју западна пропаганда намеће, пре свега, о прошлости и садашњој ситуацији на Косову и Метохији. Општи став стручњака је да је садашња етничка структура на Космету последица више од два века активног етничког чишћења Срба од стране Албанаца из срца њихове историјске колевке.

Стручњаци су констатовали да Србија мора свим средствима реинтегрисати својв јужну покрајину у уставни оквир Србије.

РБЦ у Београду ће наставити да организује сличне стручне округле столове и састанке о различитим актуелним српским и свебалканским темама.

Dozvolite mi da vas srdačno pozdravim u Moskvi, kao i ovde u ovim odajama – ovde vlada posebna atmosfera. Veoma nam je drago što vas vidimo.
Znam da SPC daje značajan doprinos jačanju odnosa između naših naroda, koji tradicionalno održavaju najtoplije, najbliže i najpoverljivije savezničke odnose.

Dozvolite mi da vam čestitam praznik Svetle Pashe. To je naš zajednički sveti praznik.

Već sam rekao da rusko-srpski odnosi uvek imaju poseban karakter, pa tako i danas. To je, između ostalog, zato što nas povezuju snažni, duboki, duhovni zajednički koreni.

Uvek nam je drago da vas vidimo. Za 9. maj očekujemo predsednika Srbije u Moskvi na svečanostima povodom Pobede u Velikom otadžbinskom ratu.

Znamo da situacija na Balkanu nije jednostavna, i poznata su nam vaša nastojanja da ojačate poziciju Srbije, uključujući i značaj Svesrpskog sabora koji ste održali.

Uvek nam je drago da vas vidimo. Dobrodošli!

Patrijarh Porfirije: Gospodine predsedniče, izvinite, reći ću nekoliko reči – ne govorim tako dobro ruski, ali sve razumem. Vladika Irinej je takođe sa mnom, on govori veoma dobro ruski jezik.

Hvala vam što ste nas primili i čestitam vam Pashu. Hristos vaskrse!
Nadam se da je vaskrsenje naš put i naša stvarnost, činjenica naše vere. To znači da je pobeda poznata i da ona zavisi od Božje volje. Na nama je da učinimo ono što je do nas.

Želeo sam da vam zahvalim za sve što činite na nivou vrednosti. Jer temelj vrednosti – bez vrednosti, bez ideologije – ne ideologije u psihološkom smislu, kao što ste vi rekli, već u suštini – nemoguće je živeti. Sve zavisi od vere: kako verujemo, takav nam je i život, naše reči itd.

Znate i sami ste rekli da su odnosi između naših crkava u prošlosti uvek bili odnosi ljubavi i uzajamne pomoći između Ruske i Srpske crkve. Mislim da je i danas tako… Zar ne?

Patrijarh Kiril: Tako je.

Patrijarh Porfirije: Moji prethodnici – patrijarsi srpske crkve – u prošlosti su uvek bili povezani s patrijarsima ruske crkve. I moj prethodnik, Sveti patrijarh Irinej, govorio je: treba nama Srbima… Kako je govorio?

Vladika Irinej: Govorio je da naš mali čamac, ploveći nemirnim morem, uvek treba da bude vezan za veliki ruski brod.

Patrijarh Porfirije: Hteo sam da kažem da mi to osećamo i verujemo da je to istina.

Moram da kažem da vi to već znate, ali opet treba reći: srpski narod gleda na ruski narod kao na svoj. Ponekad se može činiti da je nada koju Srbi polažu veća u Rusiju, u rusku politiku, nego u sopstvenu. Možda je to paradoks.

Pre dve nedelje bio sam u Jerusalimu i razgovarao s jerusalimskim patrijarhom, dugo smo pričali. Nije znao da ću doći u Moskvu. Kada smo govorili o pravoslavlju na globalnom nivou, rekao mi je: „Mi pravoslavni imamo jedan adut.“ Pitao sam: „Koji?“ On mi je rekao: „Vladimir Putin.“ Te reči govore sve.

Treba istaći da smo vam zahvalni na vašoj podršci i stavu u vezi s Kosovom i Republikom Srpskom, a naravno i Crnom Gorom – i tamo je naš narod, naša crkva. Znate vrlo dobro da bez vaše podrške i podrške Kine, ne znam šta bi bilo s Kosovom. Za Pashu sam bio tamo, služio sam patrijaršku službu – to je prestoni grad Srpskog Patrijarha.
Molimo vas da ostanete na toj poziciji i učinite sve što je moguće. Jer – nezavisno od politike, nezavisno od ljudi, od vesti koje imamo – bez Kosova i bez Republike Srpske, mogu reći, srpski narod je bez perspektive.

Naravno, imamo veoma dobre odnose s predsednikom, i on vam šalje pozdrave i rekao mi je da će 9. maja biti ovde, bez obzira na okolnosti u Evropi i drugde.

Naš stav u vezi s Kosovom, Republikom Srpskom i Crnom Gorom, smatram i osećam da zavisi i od stava Ruske države, Ruske Federacije na globalnom nivou. Moja želja, i želja većine u našoj Crkvi, jeste da u budućnosti, ako dođe do novog geopolitičkog pregrupisavanja, budemo bliski tom ruskom okruženju. U pravoslavnom svetu. O pravoslavlju smo razgovarali s Vašom Svetosti – nije lako. I kod nas ovih dana ima revolucije. Kako se zove?

Vladika Irinej: Obojena.

Patrijarh Porfirije: Obojena revolucija – vi to znate. Nadam se da ćemo to iskušenje prevazići, kao što ste rekli. Jer znamo i osećamo da centri moći sa Zapada ne žele da se razvija identitet srpskog naroda i njegova kultura.
Hvala vam na onome što ste rekli, i daj Bože da vam podari snagu i mudrost. Naše molitve su uvek s vama i nadam se da će vam Gospod pomoći.

V. Putin: Vaša Svetosti, pomenuli ste identitet. Time se crkva uopšte bavi, a posebno RPC pod rukovodstvom Svetog patrijarha Moskovskog i cele Rusije. Sveti patrijarh ulaže mnogo truda kako bi učvrstio naše tradicionalne vrednosti, naše duhovne temelje. I uvek kada se sretnemo, sećamo se i govorimo o našoj pravoslavnoj braći, i to je stav svetog patrijarha. Uveren sam da o tome stalno govori i u razgovorima s vama. Vaša Svetosti.

Patrijarh Kiril: Dubokopoštovani Vladimire Vladimiroviču! Veoma mi je drago što se ovaj susret održao i što će se dogoditi.

Od svih pomesnih pravoslavnih crkava, srpska je najbliža ruskoj crkvi – po kulturi, po jeziku. Pa i istorijski gledano: naše zemlje nikada nisu ratovale jedna protiv druge, a ako i jesu, bilo je to rame uz rame protiv drugih.

Ta ljubav prema Rusima, prema ruskom narodu i ruskoj crkvi organski je utkana u kulturu Srbije, u srpski narod. Zato su nam to najbliži prijatelji, naša braća – i po duhu i po životnoj filozofiji. To ima ogroman značaj: i kada zajednički raspravljamo o problemima i kada se susrećemo na međupomestnim pravoslavnim skupovima. srpska crkva nam je najbliža. To ne govorim samo zato što danas ovde sedi patrijarh srpski, već zato što je zaista tako.

Ako pogledamo istoriju, srpski narod i srpska crkva nikada nisu izdali Rusiju.

Neke slovenske zemlje, da ih ne pominjem, pod uticajem moćnih militarističkih zapadnih sila, privremeno su menjale orijentaciju, pa se potom kajale, ali su menjale. Srbi nikada nisu menjali. Ta ljubav prema Rusiji, da tako kažem, možda je čak i genetski usađena u srpski narod.

Sve to se snažno ogleda i u međucrkvenim odnosima. Uvek smo istomišljenici. I kada se na međupravoslavnim forumima jave rasprave, uvek osećamo podršku srpske crkve.

I naravno, želeo bih da istaknem još nešto: Srbi su, naravno, zapadnije od nas – tako je Gospod uredio. To je crkva koja se suočava direktno sa Zapadom, od koga se verovatno može primiti i jeste se primilo mnogo korisnog u nauci i kulturi.

Ali ono što se danas dešava s ljudskim moralom i etikom na Zapadu – reći ću to otvoreno, zašto da se stidimo – to je đavolska rabota.

Patrijarh Porfirije: Da.

Patrijarh Kiril: Zašto đavolska? Jer je cilj đavola da čovek izgubi razliku između dobra i zla. Toga više nema. Postoji samo "alternativa ponašanja". Crkva kaže: tako se ne sme postupati. I Božija reč kaže: tako se ne sme. A savremena sekularna kultura kaže: zašto da ne, čovek je slobodan da postupa kako želi – to je jednostavno sloboda izbora. Ovakav pristup uništava moralne osnove ljudskog postojanja, a to može dovesti do strašnih civilizacijskih katastrofa. Jer kada se naruši integritet ljudske ličnosti, sve se potom ruši. RPC, kao što znate, stoji na tim pozicijama i brani ih na međunarodnim forumima. Ali i nama su potrebni takvi dobri saveznici.

Od svih pomesnih pravoslavnih crkava – ne govorim to zato što je Sveti patrijarh danas ovde, već iz sopstvenog iskustva – srpska crkva je uvek s nama. A Srbija je ta zemlja koja nikada nije izdala Rusiju. Neću pominjati druge slovenske zemlje koje su, pod uticajem političkih i vojnih sila, privremeno izgubile dobre odnose s Rusijom. Srbija je uvek ostajala s nama. Zato se danas posebno radujem ovom susretu.

Ljudi koji su danas ovde, za ovim stolom – i Vladika Antonije i Vladika Irinej – zaista su duhovne vođe svog naroda. I znam koliko su iskrena njihova osećanja prema Rusiji i prema vama lično. Zato je za mene današnji događaj i emocionalno veoma uzvišen – to što smo se svi sreli. Nadam se da će iz toga proisteći i dobri rezultati u razvoju odnosa između ruske i srpske crkve, kao i između Srbije i Rusije.

V. Putin: Vaša Svetosti, pomenuli ste ono što se dešava zapadno od nas. Dobro znamo i svi smo bili svedoci vašeg susreta s papom rimskim, koji je u ove pashalne dane napustio ovaj svet. Mislim da to takođe pokazuje da i na Zapadu još postoje ljudi, duhovne snage, koje teže obnavljanju odnosa i duhovnom preporodu.

Patrijarh Kiril: Potpuno tačno.

V. Putin: Zapadna kultura – šta god ko rekao – zasniva se na hrišćanskim temeljima.

Patrijarh Kiril: Veoma ste ispravno pomenuli pokojnog papu. Bio je čovek čvrstih stavova i uverenja, uprkos velikom pritisku koji je na njega vršen – uključujući i pokušaje da se ohlade odnosi s ruskom crkvom.

Sada je u drugom svetu, pa mogu slobodno da ga citiram bez njegovog odobrenja. Kada su ga veoma pritiskali – oprostite na izrazu – rekao je samo kratku rečenicu: „Ne zavađajte me s Kirilom.“ Okrenuo se i otišao.

Pritisak su vršili njegovi najbliži saradnici: da treba promeniti kurs, da to nije prihvatljivo – jer je povezano s ruskom politikom.

Ta rečenica – „Ne zavađajte me s Kirilom“ – stalno mi je bila u svesti dok je bio živ. Odnosi su bili dobri. Sada ga je Gospod pozvao u drugi svet, ali uspomene na njega ostaju najlepše – i u pogledu odnosa prema Rusiji, i prema ruskoj crkvi.

V. Putin: I kod mene. Viđali smo se više puta. On je, sasvim očigledno – mogu to da tvrdim – imao iskrena i dobra osećanja prema Rusiji. Imajući u vidu njegovo latinoameričko poreklo i raspoloženje većine građana latinoameričkih zemalja, siguran sam da je i on to osećao i gradio odnose s Rusijom u veoma dobronamernom duhu.

Данас, 5. маја, Канцеларији председника Словачке Републике Петера Пелегринија биће поднета петиција грађана са захтевом да се, у складу са Уставом Словачке Републике, прогласи национални референдум на питање: „Да ли се слажете да Словачка Република не треба да примењује санкције против Руске Федерације које штете грађанима, предузећима и предузетницима Словачке?“

Устав Словачке (члан 95) предвиђа да се референдум одржи ако најмање 350 хиљада грађана земље потпише поменуту петицију.

Иницијатори су прикупили 395 хиљада 421 потписа за одржавање референдума о повлачењу из антируских санкција.

Словачки покрет препорода (СПО), на челу са Робертом Швецом, почео је прикупљање потписа за петицију којом се захтева да словачке власти одрже референдум о укидању антируских санкција у јулу 2024. године. Како је број потписа растао, све више политичких снага се придружило кампањи: странка ДОМОВ на челу са Павлом Слотом, бивши потпредседник владе Штефан Харабин, покрет Република на челу са својим лидером, послаником Европског парламента Миланом Ухриком, Миро Хередош и његов покрет ОЗ Вољна зона, познати адвокат др Зорослав Колар, економиста професор Петер Станек. Петицију су подржале Слованске новине, Подтатрански курир, СКсправы и други медији. Године 2025., прикупљању потписа придружила се и странка СНС, на челу са потпредседником Националног савета Словачке Републике Андрејем Данком. Представшими политичких снага и грађани Словачке који су потписали петицију за одржавање референдума рачунају на поштовање власти према њиховој законској иницијативи уочи Дана победе над фашизмом у Другом светском рату.

Уверени су да ће добити подршку већине грађана Словачке Републике који не желе да учествују у продубљивању кризе, рата и подели Европе.

Руководилац најстаријег приватног научног центра у Русији, који проучава војна и војно-политичка питања, упознао је српске јавне личности, стручњаке и студенте са новим књигама ЦАСТ-а, посвећеним анализи догађаја на фронтовима СВО.

Руслан Пухов је говорио о лекцијама развоја савремених војних технологија, механизмима тока технологија и решења из цивилног сектора у одбрамбени сектор, њиховом утицају на савремене војне послове и појави могућих сукоба будућности.

Догађају и накнадним дискусијама присуствовали су и чланови Управног одбора Руског Балканског центра у Београду.

Такође, у оквиру посете Руслана Пухова Београду, планирани су његови сусрети са представницима борачких заједница Републике Србије, као и руководством РБЦ у Београду.

ОБРАЋАЊЕ К.Ф. ЗАТУЛИНА ДЕЛЕГАТИМА XVIII РЕГИОНАЛНЕ КОНФЕРЕНЦИЈЕ РУСКИХ СУНАРОДНИКА У ЕВРОПИ И СЕВЕРНОЈ АМЕРИЦИ У БЕГРАДУ 24.05.2025. године

Драги пријатељи!

Желео бих да вас поздравим, окупљене данас у Београду, на српском тлу, али уједињене мислима о Русије. Србија је управо земља у којој су осећања према Русији најразвијенија у целом свету. И није случајно што је Руски дом у Београду данас изабран за домаћина ове конференције организација наших сународника у иностранству. Европских сународници, пре свега.

Наравно, данас сви чекамо и верујемо да ће се војне акције које смо били приморани да започнемо у Украјини 2022. године ускоро завршити победом. Управо смо прославили 80. годишњицу једне Победе у години Велике Победе, у години њене 80. годишњице. Чекамо победу, победу не над Украјином и Украјинцима, већ победу у борби за правду и за однос према руском језику, према руском народу, према Руској православној цркви.

Сигуран сам да ће се ове теме данас свакако појавити, као и друге везане за вашу ситуацију, за ваш живот. Знамо да се, нажалост, земље Европске уније, многе од њих, и Европска унија у целини, удаљавају од својих корена. И за ово постоји много доказа. Али желео бих да нагласим да, супротно свему што понекад можете прочитати или чути, упркос чињеници да су наше разлике са овим садашњим политичарима у Европској унији фундаменталне природе, Руси и Русија никада нису одбили и никада неће одбити да смо европска култура, да смо ми, Руси, Европљани који су досегли од Запада до Истока, па све до Тихог океана.

И у том смислу, за нас је веома важно да будете успешни у земљама у којима живите, чак и ако вам је из неког разлога непријатно, због таласа русофобије који је данас подигнут, а који не јењава.

У ствари, 2022. година је била само једна етапа на овом путу. Добро знамо да нико није сумњао ни током Хладног рата нити деведесетих година прошлог века, када је еуфорија владала у односима између Русије и западних земаља, да су Русија, Совјетски Савез, заједно са земљама антихитлеровске коалиције, заједно победили највеће зло — фашизам. Али након што је Русија почела да се диже са колена под Путином, након што је Владимир Владимирович одржао свој чувени говор на Минхенској конференцији о безбедности 2007. године, западне земље су виделе опасност у оживљавању Русије, повратку Русије. Они би веома волели да наставе да профитирају од чињенице распада раније заједничке моћне велике државе и не би желели њен поновни препород. И тако, почев од тог тренутка, пољски Сејм је први пут 2007. године одлучио да изједначи стаљинизам и хитлеризам на ваги историје.Пре овога, током Хладног рата, нико није размишљао о томе, баш као ни деведесетих. А врхунац овде је, наравно, била резолуција Европског парламента из 2019. године, која у суштини наводи да су Совјетски Савез и нацистичка Немачка заједнички одговорни за избијање Другог светског рата, а да су хитлеризам и стаљинизам једнаки тоталитарни режими. Неки већ говоре о томе како је данашња Русија својим понашањем скинула историјску кривицу, на пример, са немачког народа за страхоте Холокауста и Другог светског рата.

Имамо одговорност да се суочимо са овим. Али ако из неког разлога, а знамо и за то, данас не можете у потпуности гарантовати своју будућност и будућност своје деце, онда је Русија, желим још једном да нагласим, која од 2006. године спроводи Државни програм за помоћ добровољном пресељењу сународника у Русију, сада указом председника Руске Федерације из новембра 2023. године легализовала сам концепт репатријације, повратка у домовину. Поента је у томе да свако од вас ко себе сматра сународником, ко зна руски језик, има право, ако сматра да је то потребно, да се врати у своју домовину.

Не ради се о организовању неке врсте масовног пресељења без ваше воље, без ваше жеље. Ово је немогуће. Али у марту сам Државној думи представио предлог закона, који ће почети да се разматра овог лета, о репатријацији у Руску Федерацију. Овај закон је декларација вашег неотуђивог права, као сународника, на вашу домовину. И када и ко год, ви или ваши потомци, заиста буде желео да прибегне овом праву, имаће све разлоге да то учини. Све бирократске препреке које су заправо компликовале спровођење Државног програма за добровољно пресељење сународника у Русију су уклоњене овим законским предлогом.

Заиста се надам вашој подршци како би се осигурало да буде усвојен. Јер, да, постоје дискусије о овоме. Неке, рецимо, дијаспоре — људи који су напустили Руско царство као резултат Кавкаског рата — противе се одредби закона да сународник, да би постао репатријант, мора да зна руски језик. По њиховом мишљењу, довољно је знати адигејски или један од дагестанских језика.

У ствари, не говоримо о повратку у било који одређени регион, већ о повратку у Русију, у било који регион Русије. То значи да је неопходно знати државни руски језик, који је језик комуникације у Руској Федерацији. И ми ћемо, наравно, покушати да бранимо ову норму приликом усвајања овог закона.

Желим вам пуно успеха на конференцији и веома ми је жао што нећу моћи да учествујем са вама. Данас се овде у Санкт Петербургу, на Санктпетербуршком хуманитарном универзитету, одржавају 23. годишња Лихачовљева читања. И данас смо већ водили дискусију о будућности, о прошлости, и намеравамо да их наставимо сутра. Нажалост, веома је тешко бити на два места истовремено. Стога вам јако завидим, окупљенима сада на обалама Саве и Дунава, у нашем вољеном граду Београду, где живи српски народ, близак нама по духу и крви. Кога никада нисмо издали, који нас никада није издао нас. Хвала вам!

Координатор «Руског Балканског центра у Београду», Денис Круглов, заједно са руководством Руског дома у Београду, на челу са Јевгенијем Барановим, руководством Српско-руског хуманитарног центра у Нишу, као и уз учешће власти Параћина и локалних борачких организација, положио је венце и цвеће на споменик палим војницима Црвене армије у граду Параћину (Шумадија). Свечаност је одржана у оквиру прославе 80. годишњице Победе над нацистичком Немачком.

Свечаности је присуствовала руска историчарка Дарја Виноградова, која је успела да пронађе фотографије 2 од 32 палих војника Црвене армије - капетана Михаила Степановича Харикина и млађег поручника Василија Федоровича Овчиникова. Фотографије пронађене у војним архивама свечано су постављене на споменик. Пројекат је реализован уз подршку Националног центра за историјско сећање при Председнику Руске Федерације и његове директорке Елене Малишеве. У оквиру догађаја одржана је екскурзија у градски музеј Парачина, где је српска страна представила историјске материјале везане за период ослобођења Парачина у октобру 1944. године и каснији период обнове мирног живота у граду и његовом региону. Након завршетка свечаног догађаја, руска делегација одржала је састанак са руководством општине Парачин, након чега је одлучено да се настави активна војно-меморијална сарадња, као и да се заједнички брани историјска правда и сећање на заједничку Победу српског и руског народа.

Руски дом у Београду је 6. јуна био домаћин округлог стола на тему „О прогону канонског православља у Украјини и другим постсовјетским земљама“.

Током округлог стола, присутним стручњацима и учесницима обратио се епископ липљански Доситеј, викар патријарха Српског Порфирија, а модератор округлог стола био је Јевгениј Александрович Баранов, шеф представништва Россотрудничества у Србији и директор Руског дома у Београду.

Састанку су присуствовали и координатор „Руског Балканског центра у Београду“ Денис Игоревич Круглов, протојереј Виталиј Тарасјев, ректор подворја Руске православне цркве у Београду; отац Дарко Ђого, професор Православног богословског факултета у Фочи; Сергеј Алексејевич Мељников, председник Руског удружења за одбрану верских слобода, заменик директора Института за етнологију и антропологију Руске академије наука; Вахтанг Владимирович Кипшидзе је заменик председника Савета Руског друштва за одбрану верских слобода, заменик председника Синодалног одељења за односе Цркве са јавношћу и масовним медијима Руске православне цркве (онлајн), као и Руслан Васиљевич Калинчук је украјински православни публициста и мисионар (онлајн).

Координатор „Руског Балканског центра у Београду“ Денис Круглов посетио је 27. јуна град Александровац (Расински округ) на позив локалних власти. Током састанка са замеником градоначелника Немањом Прибаковићем, стране су конструктивно разговарале о перспективама сарадње у хуманитарној и међународној сфери са акцентом на будућу реализацију заједничких пројеката усмерених на практично јачање руско-српских односа.

Од 9. до 12. јула, Београд је посетила пословна мисија неколико руских компанија, коју су организовали „Руски Балкански центар у Београду“ и Трговинска мисија Руске Федерације у Републици Србији. Представници руске пословне и научне заједнице одржали су састанке са представницима низа српских и кинеских компанија и фирми уз подршку РБЦ, а примило их је и руководство Министарства информисања и телекомуникација Владе Србије. Одржан је плодан дијалог и презентација пројеката руских компанија, који би могли дати значајан допринос јачању руско-српских односа у актујелној фази.

Од 4. до 6. августа, координатор „Руског Балканског центра у Београду“ Круглов Денис, у складу са претходно постигнутим договорима са руководством Министарства за информисање и телекомуникације Владе Републике Србије, учествовао је у организацији и подршци посете високих представника руске компаније „Код безбедности“. Посебно треба напоменути да су 5. августа руска делегација, трговински представник Русије у Србији И.А. Негребецкаја и координатор РБЦ Д.И. Круглов, посетили Министарство за информисање и телекомуникације Владе Републике Србије, где су имали конструктиван и плодан састанак са министром за информисање и телекомуникације Борисом Братином. Истог дана, руска делегација је посетила београдски „дата центар“, а плодни преговори су одржани у проширеном формату уз учешће и министра Бориса Братине и директора Канцеларије за информационе технологије и електронску управу Владе Републике Србије Михајла Јовановића. Стране су разговарале о низу перспективних области сарадње и изгледима за изградњу снажног партнерства.

Могуће је да протесте у Србији подржавају или организују исти актери као и оне у Белорусији. Сценарио је сличан, мотивација позната, довести на власт „лојалније људе“, а земљу усмерити на пут отворене конфронтације са Русијом.

Ово мишљење изнео је први заменик председника Одбора Државне думе за послове ЗНД, евроазијске интеграције и односе са сународницима, у разговору за радио-станицу „Москва говори“.

„Мислим да су можда исти [они који су наредили протесте у Белорусији 2020. и сада у Србији], можда су мало другачији, али је очигледно да је ситуација углавном иста. Сигуран сам да је на крају крајева разлог свега што се дешава у Србији, поред унутрашњих проблема који свакако постоје, упорна жеља Запада да доведе више лојалних људи на власт у Србији,“ рекао је руски званичник.

Он додаје да Западу није довољно што је председник Србије Александар Вучић отворен за дијалог и компромис.

„Не могу рећи да председник Александар Вучић није спреман да преговара ни о чему, да није спреман на компромис. Он покушава да успостави дијалог са Западом, са Америком, са Европском унијом. Али испоставља се да им то није довољно. Потребно им је да Србија не буде само део Европе, већ да буде антируска. Вучић то никако не може да постигне. То се испоставља као довољно да сви напори европских партнера буду усмерени на дестабилизацију Србије. Западу је потребан другачији лидер и другачија Србија.“

Од 13. августа нови талас уличних немира захватио веће градове Србије. Демонстранти су упадали у просторије владајуће странке, нападали зграде локалних самоуправа, суда и тужилаштва, а у Ваљеву је у ноћи између 17. и 18. августа око 4.000 људи напало више институција. Зграде су гађане предметима, прозори ломљени, а у неким од њих су се налазили људи, што додатно отвара питање о карактеру тих акција, да ли је реч о протестима или о оркестрираном насиљу.

Прочитајте још: ХИТ ИЗЈАВА ВУЧИЋА: Спремни смо да градимо нуклеарну електрану!

Саговорник из руске Думе упоређује ситуацију са протестима у Белорусији који су трајали од августа 2020. до марта 2021. године, након што је Александар Лукашенко проглашен победником председничких избора, а опозиција, предвођена Светланом Тихановском, одбила да призна резултате. И тада је Запад отворено стао уз протестни покрет, док су руски званичници упозоравали на покушај „обојене револуције“.

Сличности са Србијом, како тврде поједини аналитичари, нису само у улици, већ и у медијској и институционалној подршци коју добија протестни наратив, као и у све отворенијем форсирању личности и група које имају прозападни политички профил и залажу се за дистанцирање Србије од било какве сарадње са Русијом.

Са унутрашње стране, притисак на институције поприма обрисе унутрашње диверзије. У делу правосуђа и безбедносних структура, поједини поступци, јавни ставови и изненадне правне интерпретације делују у корист насилника, не државе. Све чешће се поставља питање, да ли је реч о правној пракси или унутрашњој координацији?

Главне тачке отвореног протоколарног дела састанка:

▪️ Стратешко партнерство између Русије и Србије доноси позитивне резултате и Москви и Београду.

▪️ На састанку са председником Путином, председник Вучић изразио је захвалност Русији на подршци очувању територијалног интегритета Србије и пријатељском ставу према Србима.

▪️ Србија је једина европска земља која није увела санкције Русији, и даље остаће неутрална земља.

▪️ Русија поштује независну спољну политику Србије.

Представник «Руског Балканског центра у Београду» Денис Круглов учествовао је 12. октобра у церемонији полагања венаца за пале војнике Црвене армије у селу Белосавци, општина Топола, заједно са представницима локалних српских власти, Шумадијског регионалног комитета, руководством друштвено-политичке организације „Наши“ и локалним активистима.

Руски представници у братској Србији настављају заједнички рад на очувању и овековечењу сећања на пале хероје Црвене армије, као и на српске борце за слободу и независност против фашизма.

Након догађаја, стране су се сложиле да заједно раде на обнови споменика у част палих војника Црвене армије који су погинули током ослобођења Тополе и њене околине од нацистичких окупатора у октобру 1944. године (укупно 72 војника Црвене армије погинуло је током ослобођења Тополе).

«Руски Балкански центар у Београду», у складу са својом повељом, директно је учествовао у организовању високе делегације менаџмента ЕКРА групе из Чувашке Републике Руске Федерације. Током посете, мешовита делегација, заједно са Денисом Кругловом, координатором РБЦ у Београду, састала се са руководством Руског трговинског представништва у Србији, одељења ПАО Газпром (Те-То Панчево) и Борисом Братином, министром информисања и телекомуникација Владе Републике Србије. Искрено се надамо наставку пословне сарадње и јачању билатералних пословних контаката између Русије и Србије уз подршку РБЦ Београду.

У периоду од 16. до 18. октобра, у оквиру прославе 20. годишњице телевизијског канала РТ, Москву је посетила висока делегација Владе Републике Србије, међу којима су били министар информација и телекомуникација Борис Братина и министарка за рад, запошљавање, борачке и социјална потања Милица Ђурђевић-Стаменковски. Денис Круглов, координатор Руског Балканског центра у Београду, пружио је директну помоћ и подршку делегацији током посете. Међу одржаним састанцима, најважнији, најзначајнији и најконструктивнији били су разговори са Јевгенијем Примаковим, руководиоцем Федералне агенције Россотрудничество, као и састанак са руководством Универзитета РУДН. Током састанка разматрана је опсежна билатерална агенда, са фокусом на питања која директно спадају у ресор поменутих министарстава Владе Републике Србије.

Дана 18. октобра 2025. године, посланик Државне думе Константин Фјодорович Затулин, директор Института ЗНД и председник Управног одбора Руског Балканског центра у Београду, примио је високу владину делегацију Републике Србије, у којој су били министар информација и телекомуникација Борис Братина и министарка за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Милица Ђурђевић-Стаменковски. Током топлог билатералног састанка, вођена је конструктивна дискусија о актуелним питањима руско-српских односа, као и о новим иницијативама и предлозима усмереним на јачање сарадње између Русије и Србије.

Дана 20. октобра у Београду је одржана свечаност поводом Дана ослобођења српске престонице од нацистичке окупације.

Догађају су присуствовали министри Владе Републике Србије: министар одбране Братислав Гашић, министарка за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Милица Ђурђевић-Стаменковски и министар без портфеља задужен за иновације и технолошки развој Ненад Поповић. Учествовали су представници Амбасаде Русије, Владе Москве, Руског дома, Руског Балканског центра у Београду, амбасада бивших совјетских република, јавних и борачких организација, као и бројни грађани и удружења.

Дана 21. октобра, у оквиру серије билатералних руско-српских догађаја „Дани Москве у Србији“, Влада Србије је била домаћин састанка и разговора између Бориса Братине, министра информисања и телекомуникација Владе Србије и чланова његовог кабинета са великом делегацијом Московске привредно-индустријске коморе, коју је предводио њен председник Владимир Платонов. Током састанка, стране су разговарале о практичним могућностима за сарадњу у дигиталној економији, телекомуникацијама и иновацијама, као и о изгледима за размену искустава у развоју технолошке инфраструктуре. Такође су разматране припреме за МПК у Београду 20-22. новембра и рад њене посебне комисије за сарадњу у области ИТ-а и дигитализације. Догађај је одржан уз подршку и координацију руководства «Руског Балканског центра у Београду» и Трговинског представништва Руске Федерације у Републици Србији.

Дана 4. новембра, на Дан националног јединства, РБЦ у Београду је организовао и одржао једнодневни стручни округли сто под називом „Турска и Балкан данас“. У дискусији су учествовали академик Славенко Терзић, академик Дарко Танасковић, професор др Мирослав Младеновић, професор др Слободан Јанковић, професор др Зоран Милошевић, професор др Владимир Ајзенхајмер, др Србољуб Пеовић, политиколог Урош Николић и координатор РБЦ у Београдц Денис Круглов, који су представили своје презентације и извештаје.

Дискусија је резултирала стручном разменом експертних мишљења о ситуацији на Балкану, посебно у погледу спољнополитичких активности Турске. Детаљно је анализирана еволуција њене спољне политике и интереси Турске на Балкану, као и њени веома ефикасни алати меке моћи.

РБЦ у Београду ће наставити да организује сличне стручне округле столове и састанке о актуелним српским и регионалним питањима.

🇷🇺☦️ 🇷🇸 У Белој Цркви данас свечано отворена обновљена парцела Руског некропоља

Уредбом Владе Русије из 2023. године Руски некропољ у Белој Цркви је укључен у списак погребних места ван граница Русије која имају историјско-меморијални значај, те је стога Руски дом припремио нацрт обнове парцела у којима почивају припадници беле емиграције и њихови потомци. Радови на обнови преко 200 погребних места започети су у фебруару 2025, а завршени почетком новембра.

Церемонија отпочела је служењем парастоса и освећења гробља које су служили Митрополит банатски г. Никанор и настојатељ подворја Руске православне цркве у Београду, протојереј Виталиј Тарасјев.

После парастоса, положени су венци на два спомен-обележја која су смештена на Руском некропољу – Споменик кадетима, наставницима, васпитачима и радницима у кадетском корпусу, као и на Споменик погинулим српским ратницима у Првом светском рату, који је рестаурирао Руски научни институт у Београду уз подршку компаније “Гаспромњефт” у оквиру Програма “Гаспромњефт – Заједно”.

На церемонији су говорили шеф агенције Россотрудничество Евгениј Примаков, министарка за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Србије Милица Ђурђевић Стаменковски, као и Јевгениј Баранов, директор Руског дома у Београду, који је водио церемонију.

„Захваљујући одлуци Владе Русије, успели смо да придамо овој светињи за руска и српска срца пристојан изглед. Када говоримо о Русима који почивају на овом гробљу — а то су и кадети, и васпитанице девојачких института, и професори — говоримо о Русима који су увек у себи чували љубав према својој Отаџбини... Ови Руси и њихови потомци постали су важан део научне, политичке и војне елите Југославије и Србије.

Озбиљно рачунамо и надамо се да ће овај некропољ бити под заштитом и бригом локалних власти, и веома ценимо добронамеран однос који је у изразила министарка Ђурђевић Стаменковски. Позивамо и градске власти и Владу Србије да наставе да одржавају некропољ у истом стању у које смо га сада довели. Сигуран сам да ће то тако и бити“, рекао је Евгениј Примаков.

Јевгениј Баранов подсетио је да је велики број Руса потражио спас после Октобарске револуције у братској Србији:

„Данас је 7. новембар, годишњица трагичних догађаја који су се одиграли у Русији, Октобарске револуције, која је приморала огроман број Руса на изгнанство. Значајан део оних који су завршили у Србији сахрањен је на овом гробљу. 4. новембра Русија је прославила Дан националног јединства, а 11. новембра Србија ће обележити Дан примирја, који ће Руси назвати Даном победе у Првом светском рату. Сва три ова значајна датума – симболично су се слила на овом малом делу руског некропола у Белој Цркви“.

Милица Ђурђевић Стаменковски је подсетила да Бела Црква „чува сећање на Николајевску коњичку школу, Маријински Донски девојачки институт и Кримски кадетски корпус, који су овде деловали и представљали руску елиту“. „Бела Црква је симбол нашег братства, нашег заједничког страдања, нашег пријатељства и наше солидарности“, поручила је министарка.

Церемонији су такође присуствовали делегација Амбасаде Русије у Србији на челу министром-саветником Александром Конанихиним, шеф Управе друштвених инвестиција компаније „Газпром њефт“ Јарина Сугакова, Александар Суслонов и Вјачеслав Калинин, који су припремили истраживање „Руски некропол у Белој Цркви (Србија)“, научни секретар Руског научног института проф. др. Алексеј Тимофејев, шеф одељења историје Дома руског зарубежја из Москве Марина Сорокина, истраживач историје и културе руске емиграције у Србији Алексеј Арсењев, син руских емиграната и бивши директор Руског дома Глеб Вишински, син руског кадета, југословенски војни дипломата и генерал Георгиј Звержхановски, потомци руских кадета супрузи Владимир и Валентина Кастељанов, координатор «Руског Балканског центра у Београду» Денис Круглов.

Након свечане церемоније председница Општине Бела Црква Татјана Кокар позвала је госте церемоније у градски Народни музеј где је наступила руска пијанисткиња Ксенија Дјаченко.

Русија је кроз историју била кључни савезник Срба, а свест о томе је темељ "меке моћи" Москве на Балкану на којој се иначе премало ради, изјавио је за РТ Балкан академик и дипломата Славенко Терзић.
Гостујући у емисији Јутро на РТ, Терзић је подсетио на историјску улогу царске Русије у српској борби за опстанак и слободу.
"Русија је била једина велика сила која је подржавала српски ослободилачки покрет, од почетка до краја", рекао је Терзић.
Руски цареви су вековима помагали очување православног српског народа, књигама, иконама, одеждама, новцем, али и политичком заштитом, објаснио је Терзић, што је омогућило опстанак под притиском османске, млетачке и аустријске окупације, као и покатоличавања и исламизације.
"Русија има кључну улогу у добијању српске аутономије почетком 19. века", додао је Терзић и подсетио да је тачка 8 из руско-турског мира у Букурешту 1812. предвиђала аутономију Србије.
Без умањивања улоге Милоша Обреновића, без тога не би било хатишерифа из 1830. и 1833, као ни Кнежевине Србије, а руска подршка се наставила све до Првог светског рата, каже он.

Ове године се навршава 150 година од руско-турског рата 1876, када је скоро 4.000 руских добровољаца дошло у Србију, са још 120 лекара, подсетио је Терзић. У том времену је Николај Римски-Корсаков написао "Српску фантазију", а Фјодор Чајковски "Српско-руски марш".
Октобарска револуција донела је прекид историјских веза, напоменуо је Терзић, а комунизам је опсесијом тзв. "великоруским" и "великосрпским" национализмом нанео велику штету и Русима и Србима.
Тек у последњих неколико деценија се Србија и Русија враћају својим традиционалним односима, што геополитичким, што верским, што културним.
"Русија је данас најснажнија, најмоћнија, највећа православна држава на свету", каже Терзић.
Добро је што се црквени односи развијају, јер је то корисно у супротстављању "политизацији црквених питања од стране цариградског патријарха Вартоломеја", подсетио је академик.
По Терзићу, културне и духовне везе су темељ за изградњу економских и политичких односа, који не би требало да се своде само на гас или нафту.
"Снажна Русија ће бити у будућности наш главни ослонац у међународним односима. Ми можемо само да се радујемо јачању Русије, повратку оне снажне руске цивилизације, културе, уметности. Имамо много тога да научимо од Руса", рекао је Терзић.
Раскорак током прошлог века довео је до тога да Срби нешто боље познају Русију него што Руси познају Србе, напоменуо је Терзић. Има много тога што би требало да се уради да се то познавање унапреди на обе стране, од отварања једног српског културног центра у Москви па надаље.
Док Запад води једну снажну пропагандну кампању, која производи и код Срба неприродну антируску хистерију и русофобију у кључу "кад нам је то Русија помогла", Москва мало ради на "мекој моћи", процењује Терзић.
По њему, главна руска "мека моћ" на овим просторима је управо историјска свест Срба о изузетној улози Русије у очувању православља и српског народа на Балкану.
"Бојим се да смо ми сувише под утицајем, под притиском западне политике, која не узима у обзир ни минимум наших националних интереса", каже он.
Како год се Москва односила према националним интересима Срба, историјски, "без Русије ми нисмо могли решити ниједно важно национално питање", подсетио је Терзић.

Као одговор на захтев штаба за ванредне ситуације општине Мајданпек у вези са леденом кишом и последичним нестанцима струје и грејања, 9. јануара, Руско-српски хуманитарни центар (РСХЦ) у Нишу је обезбедио укупно три генератора од 120 kW и три генератора од 30 kW, који су позајмљени за снабдевање електричном енергијом погођеног подручја. Поред самог Мајданпека, генератори су инсталирани и повезани на мрежу у два села у општини - Влаоле и Лесково. РСХЦ наставља да одговара на захтеве српских власти и пружа максималну помоћ у отклањању последица снежних падавина и јаких временских непогода које су погодиле Балкан и Србију почетком јануара ове године.

Координатор Руског Балканског центра у Београду Денис Круглов и представници руководства Руске хуманитарне мисије на Балкану (РХМ) посетили су 30.Јануара Требиње и састали се са градоначелником Мирком Ћурићем и његовим сарадницима. На састанку су дефинисане области у којима је могућа сарадња, а као најистакнутије издвојене су култура, образовање и хуманитарне активности.

Разговарано је и о подршци требињском здравству, набавком новог возила или доласком мобилног тима са руским љекарима, који су и раније били у Требињу, а који би заједнички радили са српским здравственим радницима, углавном, на руралним подручјима. Такође разговарало се и о подршци студентима који студирају у Русији и планирају да се врате у свој крај, као и о братимљењу са руским градовима, те да је представљена и слободна зона Требиње, а једна од тема је била и могућност инвестирања у нове туристичке објекате у граду и повезивање туристичких агенција, пошто је све више туриста из Русије у Требињу.

Такође у Требињу договорена подршка студентима из РС да студирају у Русији, као и да се говорило и о јачању сарадње у науци, култури, здравству и хуманитарним активностима.

Руски центар за науку и културу (РЦНК) „Руски дом у Београду“ био је 6. фебруара домаћин представљања српског издања „Књиге о братству“ Александра Курчанинова, дела руског, српског и црногорског народа први пут објављеног 1936. године. Ову књигу је адаптирао и приредио Перко Ристов Матовић, саветник министра за информисање и телекомуникације Владе Републике Србије.

Догађај су организовали «Руски Балкански центар у Београду» и РЦНК, а присуствовали су министар информације и телекомуникације Владе Републике Србије Борис Братина, председник Руског историјског друштва у Србији Александар Вулин и професор Милоје Пришић.

10. фебруар 2026.

БЕГРАД, 10. фебруар – РИА Новости.

Руски министар спољних послова Сергеј Лавров је прави наследник мудре и далековиде „горчаковљеве“ дипломатије, рекао је за РИА Новости Славенко Терзић, амбасадор Србије у Русији од 2013. до 2019. године и директор Руског балканског центра у Београду.

„За мене, лик кнеза [Александра Михајловича, министра спољних послова Руског царства од 1856. до 1882. година] Горчакова заузима посебно место у 19. веку. Сматрам га узором добре, мудре и далековиде дипломатије. Развио сам најбоље односе са руским дипломатама током свог боравка у Москви. Посебно бих желео да истакнем свој однос са министром Сергејем Лавровом, кога сматрам правим наследником 'Горчаковљеве' дипломатије“, рекао је Терзић, који је такође угледни историчар, академик српске академије наука и уметности и страни члан Руске академије наука.

Нагласио је да руска дипломатија има „огромну традицију, са много великих дипломата“. „Лавров је високообразован, смирен, али увек спреман дипломата. Сећам се да је на сваки састанак долазио са списком свих питања која је требало размотрити.“ „Верујем да руска дипломатија има дугу, дубоку и озбиљну традицију и да би требало да игра још већу улогу у данашњим међународним односима“, приметио је бивши амбасадор Србије у Москви.

Терзић је такође честитао својим колегама у Русији, „свим дипломатама, бившим и садашњим“, њихов професионални празник, Дан дипломате, који се слави 10. фебруара.

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је уручио 21. фебруара 2026. године на свечаном пријему у Светосавском дому на Врачару орден Светог кнеза Лазара г. Алексеју Евгенијевичу Лихачову, директору државне корпорације Росатом и директору Фондације Хришћанско наслеђе и култура.

На предлог Његове Светости Патријарха, Свети Архијерејски Синод је одликовао г. А.Е. Лихачева високим црквеним одликовањем у знак признања и благодарности за многобројна доброчинства и осведочену љубав према Српској Православној Цркви, као и за неизмерни допринос унапређењу и очувању хришћанске културе и православног наслеђа широм света.

Дана 24. фебруара, на четврту годишњицу почетка СВО у Украјини, РБЦ у Београду је одржао свој нови стручни округли сто под називом «Украјинска криза четири године после: поглед са Балкана». Догађај, одржан у Галерији Прогрес, модерирао је директор РБЦ Београду и академик Славенко Терзић. На догађају су са својим излагањима учествовали стручњаци и говорници дубоко уроњени у ову проблематику, међу којима су били бивши амбасадор Србије у Украјини Раде Булатовић, генерал-пуковник и бивши начелник Генералштаба Оружаних снага Србије и Црне Горе Бранко Крга, професор доктор Владимир Цветковић, проректор Универзитета у Београду, професор доктор Мирослав Младеновић (Факултет за безбедност, Универзитет у Београду), професор доктор Мича Живојиновић, професор доктор Слободан Релић (Учитељски факултет у Београду), професор доктор Ђуро Билбија, новинар и публициста, професор доктор Драган Петровић (Институт за међународну политику и приверду, Београд) и доцент Маша Мишковић, Правни факултет Универзитета у Београду.

Широка дискусија обухватила је стручну размену експертних мишљења о ситуацији око СВО, као и о утицају украјинских догађаја на Балкан. Свеобухватно су анализирани приступи глобалних актера сукобу, процењене су слабе и снажне стране учесника у овим геополитичким догађајима и дате су одговарајуће прогнозе развоја ситуације, са акцентом на могуће последице по земље балканског региона.

На предлог учесника догађаја, РБЦ у Београду ће у будућности организовати округли сто на тему «Србија: тренутно стање и будућност», и наставиће да одржава сличне стручне округле столове и састанке о актуелним темама на међународној и регионалној агенди.

Такозвану међународну заједницу не интересује судбина Косова и Метохије, указује саговорник "Јутра на РТ" историчар и академик Славенко Терзић

Рок који је Приштина дала за примену новог закона о странцима, којим покушава да паралише живот Срба, блокирајући функционисање здравствених установа, универзитета и осталих образовних установа у јужној покрајини, истиче сутра.

Директор Канцеларије за Косово и Метохију Петар Петковић обратио се на ванредној конференцији за медије и рекао да је Београд дошао до решења за Србе на Косову и Метохији по питању такозваног закона о странцима. Решење, како је рекао, подразумева издавање радних дозвола.

"Решење је у томе да 10 српских градоначелника саставља листу свих наших запослених у школским и здравствени установама и на основу те листе се даје радно и боравишно право Србима запосленим у тим институцијама", наводи Петковић.

Патријарх српски Порфирије упутио је јуче писмо председницима Руске Федерације Владимиру Путину и Сједињених Америчких држава Доналду Трампу, као и папи Лаву XIV, председнику Француске Емануелу Макрону, те премијерима Италије Ђорђи Мелони, Велике Британије Киру Страмеру, канцелару Немачке Фридриху Мерцу, генералном секретару Уједињених нација Антонију Гутерешу и генералном директору Унеска Халеду ел Енанију, у којем их "позива да употребе свој ауторитет како би власти у Приштини обуставиле примену крајње дискриминаторског закона о странцима".

Председник Србије Александар Вучићизразио је уверење да ће руски председник и његов амерички колега са пажњом прочитати писмо које им је упутио српски патријарх Порфирије поводом актуелне ситуације на КиМ.

Коментаришући ситуацију у којој се налази српски народ на КиМ, историчар, академик и директор РБЦ у Београду Славенко Терзић за РТ Балкан, поручује да "морамо да дигнемо снажно глас у одбрани српског народа на КиМ".

“Уколико држава не пошаље озбиљне ноте и елаборате свим земљама, бојим се да ћемо ми наставити наше оглашавање, а да ће се судбина Срба завршавати онако како не би смела. Битан је и глас наших савезника у свету", указује Терзић.

Како каже, морамо да дигнемо свој глас.

"Српски народ треба да се окупи по свим градовима, да се организују протести против коначног затирања српских трагова на КиМ. Ми ћутимо. То је питање је геополитичко. Још је крајем 19. века, начелник Генералштаба Аустроугарске је рекао да онај ко доминира Македонијом и КиМ, тај доминира читавим Балканом", објашњава Терзић.

Саговорник РТ Балкан, који је био и сведок одбране на суђењу бившем председнику Србије и СРЈ Слободану Милошевићу, износио је на хиљаде аргумената и списа о постојању српске државности на КиМ. На питање колико је то значајно и колико је тужилаштво у Хагу била заинтересовано, Терзић наводи да је "са становишта историјске науке важно јер ће та грађа", како каже, "можда у будућности бити предмет неког објективног истраживања".

"Такозвану међународну заједницу не интересује судбина КиМ. Има у тим државама интелектуалаца, људи који разумеју тај проблем. Али, они који воде те државе и који су извели агресију на Србију и СРЈ Југославију, њих то не занима. Тај такозвани трибунал за бившу Југославију је имао циљ да осудом учесника такозваног удруженог злочиначког подухвата, аболира праве злочинце, који су разбили Југославију, довели до грађанских ратова, бомбардовали Републику Српску Крајину, Републику Српку и СРЈ. За те злочине нико није одговарао", указује Терзић.

Како истиче, "био је уверен да као сведок експерт брани, не само бившег председника, већ и истину о прошлости КиМ, Србије и српског народа".

"Све што се дешавало у Хагу било је наопако обрнута истина о улози Срба на Балкану. Кад је реч о КиМ, ми смо поднели много докумената. Јасно је да је суд у Хагу био политички суд. Ни данас не очекујем ништа добро од западних влада и држава нарочито, оних који су признали отцепљење наше територије", истиче Терзић.

Пројекат "велике Албаније је опасан за читав регион", како за Србију, тако и за Црну Гору, Северну Македонију и Грчку.

"Ако се не боримо за КиМ, сутра ће неки други тражити неке друге делове Србије", указује Терзић.

Осврћући се на књигу Марка Парезановића "Хибридни рат од доктрине до праксе", чији је рецензент, о томе какав допринос даје, као и о томе колико се стране службе баве нама, Терзић истиче да "даје професионално и стручно објашњење хибридног рата".

"Та реч је од скоро у употреби, али рат постоји одавно. Британци су најсјајнији, неспорно је кад смо ми у питању да се на томе одавно ради. Хибридни рат је у доброј мери разорио органско ткиво нашег народа. Ми почињемо да се стидимо своје историје, узора, књижевности, и да све што је страно прихватамо као домет великих цивилизација, а да се стидимо домаћих постигнућа", закључује Терзић.

Поводом 27. годишњице од почетка илегалне агресије НАТО на СРЈ, у Дому Војске Србије у Београду одржана је конференција на тему: „Агресија НАТО 1999. и глобалне промене“.

Поред говорника из Србије, представника Београдског форума за свет равноправних, Клуба генерала и адмирала Србије и Фонда дијаспоре за матицу, учествовали су и гости из иностранства: др Иван Давид, посланик Европског парламента из Чешке, проф. Мишел Чосудовски из Канаде, генерал Леонид Ивашов из Русије и Милутин Илић, аналитичар из Прага. На конференцији су представљене две књиге Београдског форума – „Србија у доба глобалних промена“ и „ЕПС током НАТО агресије“.

Међу говорницима из Србије били су Никола Шаиновић, бивши потпредседник Владе СРЈ, академик Милован Бојић, директор Института „Дедиње“ и командант цивилне заштите у време агресије, др Љиљана Вернер, представница српске дијаспоре, Живадин Јовановић, генерал Лука Кастратовић, Слободан Бабић, Раде Дробац, генерал проф. Спасоје Мучибабић и Драгољуб Боснић.

Учесници конференције покренули су иницијативу да се Слободан Милошевић, бивши председник Републике Србије и СРЈ, сахрани у Алеји великана, као и да једна улица или трг у Београду понесу његово име.. Такође је обновљена иницијатива да се утврди потпуна листа свих цивилних, војних и полицијских жртава НАТО агресије, као и да се споменик жртвама агресије НАТО пакта у Парку пријатељства на Новом Београду у потпуности заврши према пројекту и да се упали вечна ватра.

Полазећи од раније одлуке Народне скупштине Републике Србије, учесници конференције изразили су став да је неопходно обновити и наставити истраживање штетних последица коришћења оружја са осиромашеним уранијумом, токсичних средстава и других забрањених оружја које је НАТО користио током агресије 1999.